PA TI NISI NORMALAN

Savo Škobić:

PA TI NISI NORMALAN

komedija

Lica:

– MRGUD JADIĆ, domaćin, glava porodice;

– JANJA, žena mu;

– KOLJA, kćerka, student

– BRZI (Dragan), sin im, gimnazijalac,

– GOLOMUZOV, Rus, komšija, tajkun.

– KLONJA, mafijaš, stari momak (oko 40 godina)

PRVA SLIKA

          Dnevni boravak u stanu porodice Jadić. Stari, dotrajali namještaj sa presvlakama na  foteljama kako bi se sakrila njihova starost. Dva stara kauča prave „ugao za sjedenje“. Ispred je niski sto (kuhinjskom stolu samo podrezane noge), a desno je od kovanog željeza napravljen stalak za tv sa prostorom za stabilizator, radio sa gramofonom i novine. TV jeste u boji ali bez daljinskog.
Sve šo se nalazi u toj sobi orijentisano je ka TV aparatu i služi kako bi se što udobnije mogao pratiti program.

Od svega toga i od svojih roditelja Kolja i Brzi se razllikuju i po oblačenju i po ponašanju. Ispred nje na stolu je lap-top a na ušima pilot slušalice (vjerovatno sa nekim razgovara putem skajpa).

1. Pojava

KOLJA i MRGUD

MRGUD (dolazi očito iz prodavnice jer nosi mnogo cekera i kesa sa povrćem,     veseo je): E pa, sine Kolja, od danas me slobodno možeš zvati tetkom.

KOLJA (smakne slušalice sa ušiju i sada vise oko vrata): Tetkom? Kako to          odjednom moj tata postade tetka?

MRGUD (sjedne krajnje na kauč): Lijepo, sine. Ako vrijedi pravilo da smo,         tvoja mati i ja, prvih 10 godina u braku bili muž i žena, da smo drugih 10       godina, brat i sestra a da trećih 10 godina pa dalje smo dvije sestre, onda          sam od danas ja tvoja tetka. Naime na današnji dan prije 20 godina smo        se vjenčali moja princeza Janja i ja.

KOLJA (obradovano): Ooooo, pa čestitam, tatice... (poljubi ga)...  Wow!   Dvadeset godina braka, nije šala. Bravo, majstore!

MRGUD: Hvala, sine, živa i zdrava ti meni bila.

KOLJA (kroz smijeh): I velika porasla!

MRGUD: E, pa sine, što si rasla, rasla si. Uskoro ćeš napuniti 18 godina,     postaćeš punoljetna sa pravom glasa. Moći ćeš da biraš i da budeš birana ali da rasteš nećeš. Bar tako piše u stručnoj literaturi. Tamo piše da   djevojčice, prema nekim istraživanjima, rastu do 14-te, 15-te ili 16-te           godine, dok dječaci rastu do 16-te ili 17-te. Poslije toga prestanu da rastu.     Međutim, vele oni, postoje izuzetci, odnosno rjeđi slučajevi kada dijete   raste do 20-te godine.  A pošto ti, milo moje, osim po ljepoti na mamu i         pameti na tatu ni po čemu drugom nisi izuzetak, znači narasla si koliko si i trebala da narasteš.

KOLJA (mazno kao sasvim mala): Ja bi' još maaalooo.

MRGUD (prihvata njenu igru pa je miluje po kosici tepajući joj): Ma ne da tata   bebu svoju dragu. Izružiću ja te čike i tete koje su to tako odredile!

KOLJA (kroz izvještačeni dječiji plač): Istuuuciii iiihh.

MRGUD (kao i prije): Hoću, ćerko, istuči ću ih i iščupaću im uši.

KOLJA (kao i prije): Oneee veeeliiikkkee!

MRGUD (normalnim glasom): E, sad, ne znam ja kolike su im uši ali sa rastom    smo završili.

KOLJA (normalnim glasom uz smješak): I sa tetkom?

MRGUD: Aaaa, ne! Sa tetkom tek počinjemo.

KOLJA: Šta ćeš mami uzeti za godišnjicu?

MRGUD: Već sam joj uzeo.

KOLJA: Šta, ako se smije znati?

MRGUD (sa smješkom): Uzeo sam joj 20 maraka iz novčanika da počastim           društvo večeras u šah klubu.

KOLJA: Stari fazon, ne padam ja na to! ...(uperi prst u njegov nos)... Govori        ako ti je nos mio!

MRGUD (uzme joj prst, poljubi ga pa se osvrće i priprema da kaže nešto u         povjerenju): Kupio sam joj nešto što mislim da je oduvijek željela... E,         ako ovo izlaješ prije nego joj uručim, ništa od našeg dogovora da ideš u    Beograd na koncert „Miligrama“.

KOLJA: Neću, ćale, na časnu riječ.

MRGUD: Mene ti?

KOLJA: Tebe mi!

MRGUD (opet se osvrće i vadi iz džepa kutijicu): Dobro. Vjerujem ti. Osnovne    čovjekove karakteristike i principi se vrlo rijetko mijenjaju i to je ono što    čini čovjeka osobom. Rijetki su ljudi koji su se sasvim izmijenili u duši....    (otvara kutijicu sa prstenom i pokazuje)... A? Šta veliš?

KOLJA (oduševljeno): Opa, smaragdi! E, ćale, svaka ti čast. Mama je to i    zaslužila od tebe.

MRGUD (pomalo pokajnički dok ona razgleda prsten, stavlja ga na ruku i sl.):   Jeste, sine, zaslužila je ona smaragdni prsten, ali takav prsten mnogo          košta. Moraće da se zadovolji i ovim poludragim kamenom.

KOLJA: Ma, koji poludragi kamen ćale, ovo ti je čisti smaragd, ja kada ti     kažem. Evo, ima i pečat na unutrašnjoj strani! Ček da vidim šta piše...         Wow! Piše 585 a to ti je, dragi moj, oznaka za 15 karatno zlato, a na to ne ide nikakvo poludrago kamenje nego baš ovaj prelijepi zeleni smaragd.     Koliko li si ga tek platio?!

MRGUD: Ma, nešto malo... 20 maraka.

KOLJA: Samo!!!!

MRGUD: Mile poštar, udovac, ma onaj što je stalno pijan otkako je u penziji,        veli da ga je našao tu u parku iza naše zgrade i dao mi ga da ima para za       piće. Kasnije sam ga ja odnio do zlatara Jovanovića, što ima zlataru      odmah prekoputa škole, dole do rijeke. Ovaj veli da to ne vrijedi puno i        davao mi je sto maraka. Ja sam tada pomislio ako ga je on spreman platiti     sto maraka, taj prsten vjerovatno vrijedi i 200 maraka, a toliko vrijedan    poklon zaslužuje moja Janja za našu 20. godišnjicu braka.  On me još      malo ubjeđivao da mu prodam a kada sam mu rekao zašto ga neću         prodati, onda mi je on dao ovu lijepu kutijicu za prsten.

KOLJA: Baš lijepo od njega.

MRGUD: Jeste, fini je to gospodin.

KOLJA: Nemoj mami reći da si ga tako jeftino platio.

MRGUD: Šta ću kada ja ne znam da lažem?

KOLJA: Pa nemoj slagati. Jednostavno nemoj joj ništa reći.

MRGUD: A kada me pita?

KOLJA: Pa kada te pita reci onu poslovicu „Darovnom se konju zubi ne     gledaju“ ili nešto slično.

MRGUD: Reći ću da nije lijepo raspitivati se za cijenu poklona.

KOLJA: Eto, to joj reci i ništa nisi slagao jer i nije lijepo.

MRGUD: U redu. Valjda će biti dobro ali nemoj ti da se izlaješ pa da...

KOLJA: ... Ne sekiraj se, dala sam ti svoju časnu riječ i to je čvrsto kao bedem.     To sam naučila od tebe i prije bih umrla nego pogazila svoju riječ.

MRGUD (uzdahne uz smješak): Dvadeset godina, a kao da je bilo prije neki          dan. Sjećam se svakog djelića dog dana.

KOLJA: E, stvarno, nikada mi nisi pričao o tome kako si je zaprosio. Znam da       ste se upoznali na nekom plesnjaku ili kako li se to tada zvalo i da ste se zabavljali par godina. I ništa dalje ne znam.

MRGUD: Sve dalje je roman ili drama.

KOLJA: Komedija?

MRGUD: Prije bih rekao skoro pa tragedija.

KOLJA: Ne razumijem.

MRGUD: Ne razumijem, sine, ni ja. Ni dan danas mi nije jasno šta se to sve         izdogađalo. Klasična zamjena likova.

KOLJA (sasvim skine slušalicezatvori lap–top i namjesti se za dugu priču):          Pričaj.

MRGUD: Ma ja sam ti uvijek bio baksuz. Često sam govorio da sam toliki   baksuz da ću čak i u udžbenike da uđem kao rješenje tog pojma, na časnu       riječ.

KOLJA (smije se): Poznato mi je to.

MRGUD: Te kobne večeri sam kasnio na sastanak, Janja se naljutila i vratila se     u kuću. Ja to nisam znao. Kada sam ušao u Gradsku kafanu gdje su se          svakog vikenda održavale plesne večeri sa živom muzikom...

KOLJA: ... Živa muzika?! Rok, tvist?

MRGUD: Ne, tvist je već bio izašao iz mode. Plesali smo blažu varijantu     rokenrola i zvali smo ga šiz. Ali nije zbog toga živa muzika, nego je bila           muzika uživo, sa orkestrom a ne kao danas sve na plejbek.

KOLJA: Aha, i?

MRGUD: Dakle već s vrata vidio sam gore na galeriji tvoju mamu kako       prilično pripijena uz partnera pleše neki sentiš. Okrenuo sam se i izašao.          Dao sam sebi časnu riječ da više ne želim ni da je vidim. Otišao sam u     kafić i dobro se olešio votkom.

KOLJA (začuđeno): Mama to tebi napravila?! Pa, ne mogu da vjerujem!

MRGUD: Nisam ni ja mogao da vjerujem. Da mi je neko to pričao isto ni ja ne     bih vjerovao da će meni moja mila Janja to da napravi. Do tada sam        mislio da smo u ozbiljnoj vezi koja će jednoga dana biti krunisana      brakom. Ali eto, dogodilo se.

KOLJA: Sa kim je plesala? Da li si znao tog tipa?

MRGUD: Nisam ga dobro ni vidio iako je bio okrenut prema meni. Gledao sam    samo u njenu plavu valovitu kosu i bijelu haljinu sa plavim tufnama, koju     sam joj, da ironija bude veća, ja poklonio par dana prije za rođendan.

KOLJA: Pa, što si kasnio, ko ti je kriv? Znaš ono: Ko prije djevojci, njegova          djevojka.

MRGUD: Jeste i to mi je padalo na pamet dok sam votkom gušio svoju bol.

KOLJA: Sačekaj samo sekundicu... (ona, znajući da se on ne razumije u    kompjutere, podesi kameru i uključi da se dalje snima njihov razgovor)...    i, šta je dalje bilo? Rekao si da je plesala sa drugim i da si gledao samo   njenu plavu           valovitu kosu i bijelu haljinu sa plavim tufnama, koju si joj         poklonio za rođendan.

MRGUD: Kada sam se dogegao kući već je svitalo. Pratili su me tamburaši iz        kafane „Ferali“.

KOLJA: Znači, bio si boemčina?

MRGUD: Ja?!... Nikad!

KOLJA: Mislim... (zapjeva)... „Nek me svuda prate s pesmom rujna vina, osam   tamburaša s Petrovaradina“...

MRGUD: Aaaa, to. Ma ne, oni su to iz zeze. I oni su stanovali u Prvomajskoj        kao i ja, pa smo na fajrunt skupa išli kući... (nasmiješi se pa sjetno           nastavi)... A bila je to lijepa slika. Naprijed ja sa šeširom malo natrag,     preko ramena prebačen mantil boje gline, a njih četvorica sa tamburama iza mene. Svirali su i pjevali sasvim tiho, da ne budimo ljude a ipak   dovoljno da ja čujem...

KOLJA (sačeka malo očekujući da nastavi svoju priču i kada vidi da je on          otplovio svojim uspomenama): Dobro, znači pola od osam tamburaša te dopratilo do kuće, i ... (zastane jer se sjetila nečega)... Čekaj, pa vi ste        tada morali proći ispod prozora bakine kuće, mislim ispred kuće gdje je u        to vrijeme već spavala mama?

MRGUD: Da. Prvo sam pomislio da samo prođem ali Mišo, šef tih tamburaša       stade i poče tiho da pjeva i svira „Tiho noći, moje zlato spava“ što su i      ostali prihvatili“. I sam Zmaj bi uživao kako su lijepo pjevali njegovu   pjesmu. Kada sam to vidio, onda sam stao par koraka pred njih, stavio          ruke na leđa ispod mantila i gledao u njene prozore da vidim hoće li se         pojaviti ili bar zavjesu malo pomjeriti. Eh, ništa od toga. Okrenuo sam se        muzičarima i zapovijedio kao da ću im platiti: „Svirajte mi jesen stiže,          dunjo moja” i krenuli smo dalje.

KOLJA: Pa zar je ta pjesma toliko stara?

MRGUD: Naravno, Balašević ju je napisao još 1983. godine. Tada mi je to bila    najdraža pjesma i moj Cicko mi ju je uvijek svirao.

KOLJA (malo tužno): Znači, nije serenada pomogla?

MRGUD: Nije. Tada sam mislio da vjerovatno nije ni kući došla i da se negdje     po parkovim  sa svojim novim dečkom ljubaka.

KOLJA: Ih, pa ne bi mama to napravila na svom prvom sastanku sa njim.

MRGUD: Zašto ne bi? Pa i sa mnom se poljubila istu veče kada smo prvi put       izašli. Uostalom, mislio sam, Boga ti pitaj koliko je ona dugo sjedila u          dvije fotelje?

KOLJA (kombinacija ljutnje i razočarenja u njega): Kako si i mogao tako nešto   pomisliti?!

MRGUD: Dogodi se tako u čovjekovoj duši neki kuršlus, pregori neki osigurač      i on bi pod stare dane "...ludovao, mati, besan...". Stvarnost je ipak nešto drugo, milion zabrana i limita. I onda čovjeku ne ostaje ništa drugo nego      da sanja.

KOLJA: Ma znam ali mama...

MRGUD: Pijana glava. Svašta sam tada mislio i zamišljo je u raznim           situacijama da se evo i sada nakon dvadeset godina stidim samoga sebe.

KOLJA: Kako ste se izmirili?

MRGUD: Negdje iza podne probudi me mati, veli da me Janja treba na telefon.    „Koja Janja? Ne poznajem više nikakvu Janju.“ Glava mi je pucala i   nisam bio ni za kakvog razgovora pa makar to bila i moja rođena mati.        A mati ko mati, poče se raspitivati šta to treba da znači, te jesmo li se   pokelebesali, te...

KOLJA: Pokelebesali?! Šta ti je to pokelebesali?

MRGUD: Zavadili, posvađali, raskinuli, sve u jednom.

KOLJA (nasmiješi se): Tri u jedan?

MRGUD (i on se nasmiješi): Ma sto u jedan. Uglavnom mati ode i ja se vratih      u san. Glad me probudila tek oko pola noći. Ustanem, spremim se i         htjedoh da izađem ali me zaustavi miris zeljanice koji se širio iz kuhinje.

KOLJA (kroz smijeh): Ti i tvoja zeljanica. Čini mi se da si ti nju oduvijek volio?

MRGUD: Oduvijek. Uvijek sam govorio da kada umrem...

KOLJA: ... stavimo ti parče zeljanice u sanduk zajedno s tobom. Znam to.   Dalje. Šta je bilo dalje?

MRGUD: Ništa, nabubo sam se zeljanice i vratio u krevet.

KOLJA: Ma sa vašom vezom, te pitam. Kako izgladiste stvar.

MRGUD: Niti sam je više tražio niti je ona mene više tražila. Niti me je ko pitao za nas niti sam ja sam kome pričao o nama, sve dok nakon desetak    dana ne sretoh Zlatu, tetku ti. Sreli smo se na njihovom ulazu. Tuda sam       prolazio, kad ona izlazi i šeretski mi veli, kao i uvijek: „Pa đe si ti, zete? Ne daš se vidjeti.“ Zastanem, pozdravim se sa njom i ona me pita gdje će     mi duša, jer kao Janja pati za mnom i hoće vene da isječe.

KOLJA: Baš romantično, jadna moja mamica.

MRGUD: Šta je tu romantično?

KOLJA: Pa to ubiti se zbog neuzvraćene ljubavi.

MRGUD: Gdje si ti to pročitala, majke ti, one tvoje Janje, da onaj ko ne uzvraća    ljubav se ubija? Valjda se ubija onaj kome nije ljubav uzvraćena?

KOLJA: Pa to i kažem.

MRGUD: Ona meni nije uzvratila ljubav, znači ja bih trebao da se ubijem a da     ona nastavi biti srećna sa svojim novim, bolje rečeno sa drugim     momkom.

KOLJA: Baš nemaš duše.

MRGUD: Čovjek bez duše je kao nebo bez zvijezda!

KOLJA: Ma ne razumiješ to ti. Ti nisi romantičar.

MRGUD: Ja nisam romantičar? Ja? A ko joj je pjevao serenadu pod prozorom?

KOLJA: To se ne broji, bio si pijan.

MRGUD: Dobro, da skratim priču. Kako ona to meni reče, ja je od radosti   poljubih u oko pa trk gore u njihov stan. Bila je sama i samo mi se tužno          nasmiješila.

KOLJA: Jadna moja mamica, baš si nekakav.

MRGUD: Rekao sam joj: „Umjesto da se ubiješ, predlažem ti nešto drugo ali        što je jednako kao samoubistvo – udaj se za mene.“

KOLJA: Jaaaoo, fantastično. Baš je kul. A ona?

MRGUD: Ona me je zagrlila toliko snažno da sam mislio da će me ugušiti i           samo plakala. Tonu suza je isplakala... (nasmiješi se)... Poslije mi je      peglom morala pola sata sušiti sako, toliko ga je suzama natopila.

KOLJA (kroz smješak): Baš si bezobrazan.

MRGUD: Šalim se, sine, malo. Evo i sada sam sretan što smo se tada pomirili.

KOLJA: A njen momak, šta bi sa njim?

MRGUD: Koji njen momak?

KOLJA: Ma onaj što je onako priljubljena sa njim plesala?

MRGUD: Nije ona tu noć ni sa kim plesala. Sjedila je u svojoj sobi i smišljala       kako da me kazni što nisam došao na randes.

KOLJA: Pa koga si ti vidio tada?

MRGUD: To je bila tvoja tetka Zlata i plesala je sa svojim dragim, a meni se         učinilo da je moja Janja, zbog haljine.

KOLJA: Mama je tetki posudila svoju haljinu i zbog svega toga ova komedija?

MRGUD: Ispalo je komedija ali, Boga mi, moglo je lako biti i tragedija.

KOLJA: Pa ti nisi normalan!

2. Pojava

BRZI i pređašnji

BRZI (još pred vratima počinje ljutiti monolog, kada uđe baci staru, otrcanu      školsku torbu na fotelju i žurno hoda s kraja na kraj pozornice): ... ti i          matematiku i onoga ko je izmisli... Ej, ljudi, onaj jednooki Plus–Minus   nije normalan, mame mi. Zamislite samo... A já Lucifera, Bože me      sačuvaj... Dao nam zadatak koji glasi... (pokušava da se sjeti)... Samo          malo... aha, kaže: „Ako je u Londonu temperatura nula, a u Parizu duplo       hladnije, kolika je temperatura u Parizu?“. Ma mi lupamo, pokušavamo      pogoditi, ništa. On samo maše glavom k'o teniski sudija tamo–vamo i       smješka se od uha do uha. Da nema ušiju smijao bi se oko glave. Veli mu       Marko Grobar da je minus nula, zatim Zoka Njuškalo da je –4, a Spišo        mu kaže... (poče histerično da se smije dok se ovo dvoje zgledaju i sliježu          ramenima uz smješak)... Joj, lud je skroz... (smijeh)... Kaže: „Gospodine       profesore, ako je u Londonu temperatura nula, u Parizu duplo hladnije    onda je u Parizu decembar!“

KOLJA: Dobro mu je i rekao. Ni ja ne kontam šta je pisac time htio da kaže.

MRGUD: Čekaj, stani... Sjedi, dobiću morsku bolest koliko si se uzhodao    ...(ovaj sjedne)... Ako se misli na matematički duplo manju temperaturu,           onda se u svakom slučaju mora temperatura iz relativne celzijusove     pretvoriti u apsolutnu kelvinovu skalu. U našem slučaju je danas 273    kelvina. Duplo manja temperatura bi bila 136,5 kelvina, a to je u stvari        čak -136.5 ° celzijusa!! Što je nemoguće sem u slučaju nekog novog          ledenog doba.

KOLJA: Puf! Ti stari, to k'o iz rukava? Svaka čast. Ja taman pokušavam naći        nešto o tome na internetu.

BRZI: Deder, Kolja sele, zapiši tu definiciju pa mi je isprintaj da sutra gurnem      pod nos Luciferu... (ponosno šeta gore–dole, šepuri se)... Biću glavna    faca u cijeloj školi. Do danas se nije rodio taj ko je njemu usta začepio          ovako blistavim odgovorom a ja ću mu to sutra učiniti. Vidjeće oni ko je           najpametniji u školi.

KOLJA: A šta ćeš kada te pitaju šta je kelvin i ko je bio Kelvin?

BRZI: Kakav Kelvin, otkuda ti on sada pada na pamet?

KOLJA: Iz tatine definicije.

MRGUD (smireno sa smješkom): Kelvin je jedinica mjere za...

BRZI (prekine ga): ... Ma pusti Kelvina neka se Lucifer bavi sa njim. Ljudi ja       imam problem!

KOLJA: Sa nekim ili zbog nekog?

MRGUD: Moralni ili materijalni.

BRZI: Novčani. Problem mi prave novčanice.

KOLJA: Pa ti nemaš novčanica?

BRZI: U tome i jeste problem.

KOLJA: Šta si sada zabrljao?

MRGUD: Razbio si komšijski prozor?

BRZI: Ne, nešto gore. Dođem debelom Klonji 5 glava a dekintiran sam sasvim.

KOLJA (zaprepašteno): Posluješ sa mafijašem? Pa ti nisi normalan, mame mi.

MRGUD: A ko je dotična?

BRZI: Koja dotična?

MRGUD:  Pa ta, Klonja. Kada sam ja bio tvojih godina, klonja nam je značilo      klozet ili wc.

BRZI: Pa i sada to zači.

MRGUD: Ne shvatam, kako možeš klozetu dugovati te glave. I koliko ti,     uopšte, imaš glava?

BRZI: Ma nemam ni jednu a do veče mu moram dati 5.

KOLJA: Klonja je, ćale, mafijaš i to jedan od gorih. Odrobijao je par grijeha sa      drogom i pljačkom. Nisi, valjda, od njega posuđivao novac?

MRGUD: Nije dobro, sine, sa neprizornim mangupima imati posla. To može        biti jako opasno. Ako te ko vidi, može se pretvoriti u noćnu moru. Znaš    onu poslovicu: S kim si, takav si“

BRZI: Ma nemam ja, ćale, ništa sa njim. Sreli smo se samo jednom, to jest   dva puta.

KOLJA: Bolje tri puta: Prvi put, zadnji put i nikad više.

MRGUD: Šta je bilo, pričaj. Ne moram, valjda, da ti svaku riječ čupam       kliještima?

BRZI: Taj Klonja me je juče sačekao poslije škole i odvukao u jedan haustor.         Tada mi je dao kutiju cigareta marlboro i rekao mi da to dobro čuvam     par     dana. Kada sam ga pitao zašto da čuvam cigarete i još sam mu rekao da ja       ne pušim, on mi je rekao da ne valja kada klinci puše cigarete i treba       samo da duvam dobru vutru.

KOLJA (drekne): I ti si kupio od njega drogu, idiote jedan!

BRZI (pravda se): Nisam, Kolja, tebe mi. Kada sam pokušao da mu vratim i da    mu kažem da ja ne smijem imati cigarete kod sebe i da će me stari rašrafiti na sastavne dijelove, on me je uhvatio za vrat i rekao da to dobro         čuvam i nikome ne govorim inače ni mene, ni tebe više biti neće.

KOLJA: Zašto mene, šta ja imam sa tim?!

BRZI: Ne znam, tako mi je rek’o i još mi je rek’o da je to vruća roba te da treba     da bude kod mene dok mu se murija ne skine s leđa i ako sve bude OK da   će me častiti po jednim šitom za svaki dan čuvanja.

MRGUD: Od svega toga što si mi ispričao ja sam razumio samo to „šit“. Tako       se i u moje vrijeme zvala najlošija droga... (krene ka telefonu)... Sa tim se   nije igrati, moram odmah zvati policiju.

BRZI  i KOLJA (panično ga zaustavljaju): Ne, ćale!

KOLJA: Sa Klonjom se nije igrati. On ima svoje ljude i u policiji.

MRGUD: Ma, djeco, gledate puno akcionih filmova... (digne slušalicu).

BRZI: Stvarno, ćale. Kolja je u pravu... (Mrgud bira brojeve, a Brzi molećivo)...   Nemoj molim te, sačekaj samo malo, da se dogovorimo.

KOLJA (prekine mu vezu): Slušaj, stari. Moraćeš da se predstaviš jer će ti reći       da anonimne prijave ne prihvataju. Potom će neko od Klonjinih mafijaša       to reći njemu i on će doletiti ovde prije policije i pakao nam napraviti.    Stvarno, ćale, on će nam to zaista, stvarno napraviti.

MRGUD (spusti slušalicu i jako zabrinuto lagano sjeda u fotelju): Pakao, veliš?

BRZI: Da pakao.

KOLJA: Moramo malo promisliti kako da riješimo taj problem. Imamo par dana vremena, skontaćemo nešto.

MRGUD (odsutno): Nešto.

BRZI: Nemamo vremena, do večeras mu moram odnijeti tih 5 glava inače smo      mrtvi.

KOLJA: Kako do večeras, pa je li rekao da to čuvaš nekoliko dana?

MRGUD: Koliko je to vaših 5 glava, kada se pretvori u novčanice?

BRZI: Pet stotina.

MRGUD: Čega, šibica?

KOLJA: Evra, ćale, evra. Mafijaši rade samo sa evrima.

MRGUD (ljuto): I sa balavcima. Rade samo sa evrima i sa balavcima, a mi imamo upravo takvog jednog balavca, koji ni manje ni više nego sa         mafijom ulazi u posao.

BRZI (pravda se): Nisam ja, ćale, tebe mi, ni sa kim ulazio u dil. Pokušao sam      ga odbiti ali nisam uspio. Šta sam mogao?

KOLJA: Mogao si da mu nabiješ prst u oko i pobjegneš.

MRGUD: Ne, sine, baš to bi bilo glupo.... Pet stotina...

KOLJA: Čekaj, sada meni nije jasno. Rekao si da ti je dao kutiju marlbora da        pričuvaš par dana a sada ti trebaš da mu za to platiš. Ne kontam.

MRGUD: Da, zašto mu lijepo ne vratiš tu drogu i ne kažeš mu da nisi         zainteresovan i da nemaš novaca?

BRZI (vrpolji se, neugodno mu): Nije droga, garant.

KOLJA: Nego šta je u kutiji? Cigarete?

BRZI: Ne znam.

KOLJA: Sad sam skontala. Ti si to izgubio?

MRGUD (dok se Brzi idalje  vrpolji u nedoumici): Izgubio, naravno da je   izgubio. Briga njega što je doveo sebe i cijelu svoju porodicu u opasnost,        Koje ti to vile glavu nosaju?

BRZI: Ne znam.

KOLJA (čuje se da mama Janja ulazi, Kolja govori tiše i brzo): Evo je mama,     nemojte o ovome pred njom govoriti.

MRGUD: Da, u pravu si, ne smijemo još i nju nasekirati, ne bi to bilo dobro za     njeno  još rovito srce.

BRZI: Ali, možda ona ima negdje zaštekano pet...

KOLJA (prekine ga): Dosta! Ni riječi mami o ovome! Je l' jasno? Dođi...    (sjednu kod kompjutera. Kolja nešto radi a Brzi gleda)... Igraćemo jamba. Ima da te rasturim.

BRZI: Jest' k'o i prošli put.

KOLJA: Bila sam indisponirana. Sada se čuvaj. osveta je moje prezime.

3. Pojava

JANJA i pređašnji

JANJA (ulazi rondajući i ona vuče cekere): Pa u ovom gradu više ništa nije          normalno, na časnu riječ. Šta se to dešava sa ljudima?... Dobar dan, djeco.     Zdravo i tebi, Mrgude, jesi li kupio pavlaku za punjene paprike?

KOLJA i BRZI (uglas): Zdravo, mama!

MRGUD: Jesam, mila, sve sam kupio. Ko te je to tako nasekirao ovako rano?

 JANJA: Ma za nevjerovati, uvukla se neka pogan ljudima u duše, da to više         nije normalno. Kad prilaziš nekome da se pitaš sa njim kao sa čovjekom,          on te ne gleda u oči, kao sav normalan svijet, nego gleda u tvoj ceker da   vidi šta si to kupio i šta nosiš. Mogu misliti kako to mali kompjuteri u njihovim praznim glavama brzo sračunaju koliko si sve to što nosiš platio     i koliko potrošiš mjesečno, čudeći se otkuda ti pare za meso svaki dan?

MRGUD: Pa dobro, dušo, ljudi dokoni, šta će...

JANJA: Nisu oni dokoni nego zavidni, a  i prevaranata na svakom koraku. Eto,     maločas na pijaci ja kod Miloša, znaš kojeg Miloša?

MRGUD: Ne znam ni jednog Miloša što prodaje na pijaci.

JANJA: Ma onog Miloša što kod njega ostavljaš silne novce svaki mjesec za          kablove, antene a i po koju rakijicu, onako za tezgom, k'o neki pijanac. 

MRGUD: Nisam, dušo, pijanac nego onako u razgovoru s ljudima u prolazu,        čašica – dvije. Slađe je tako malo pročaskati nego se zabiti u kafančugu.

JANJA: Mislim da bi bilo slađe da se zabiješ u podrum i središ ga za drva. Jesi     li, uopšte, ti i naručio drva za ovu zimu?

MRGUD: Jesam, sedam metara.

JANJA (složi facu mizerije): Sedam metara?! Samo sedam metara?

MRGUD: Pa ne treba nam više. Prošle godine smo potrošili manje od šest   metara drva.

JANJA: Prošle godine, prošle godine. Nemoj se ti ravnati po prošloj godini.Nije    zima bila jaka prošle godine, a vele da će ova biti najhladnija u zadnjih           sto godina.

MRGUD: Pusti ti šta oni vele. Mudro su to smislili, jedni će govoriti da će zima    biti duga i hladna, drugi da će biti duga ali ne i hladna a treći da će biti     kratka i blaga, pa će neko od njih, valjda, pogoditi.

JANJA: Oni ko i ovi naši silni političari, muvaju na sve stran. E, hvalim te Bože, danas počinje izborna tišina. Vala su dodijali i Bogu i narodu.

MRGUD: Na svakim izborima meni je najdraža izborna tišina iako oni lažu i         kada šute.

JANJA: Ne mudruj, Mrgude, nego naručuj još tri metra.

MRGUD: Dobro ali mislim da pretjeruješ. Bolje da malo prištedimo za crne          dane.

JANJA: Pa već  su crni da crnji ne mogu biti. Samo danas smo ti i ja potrošili tri   puta više novaca nego prošle godine u ovo vrijeme  za skoro iste stvari.    Bar tri puta je život poskupio.

MRGUD: Počela si nešto da pričaš za tog Miloša sa pijace, šta sa njim?

JANJA: Ma kada me zamajavaš sa tim drvima.
MRGUD: Ali, dušo, ti si spominjala drva...
JANJA: Svejedno. Danas ja kod njega a pred njegovom tezgom, pored onih          skalamerija za vodu, struju i šta ti ja znam šta još, stoje i dvije gajbe       paprika. Na jednoj gajbi piše da je cijena jednu marku, a na drugoj marku         i po. To ne bi bilo ništa čudno da se u obe gajbe ne nalaze potpuno iste          paprike. Ja ga lijepo pitam: U čemu je razlika, a on mi veli: “U cijeni” i           pada od smijeha. Kasnije dođe jedna žena i kupi dvije kile onih jeftinijih     paprika. Kada je otišla, Miloš prebaci nešto paprika iz onih skupljih u ovu          gajbu gdje su jefttinije paprike. Možeš misliti pokvarenjaka.

MRGUD: Šta ćeš, moja Janjo, snalaze se ljudi kako znaju i umiju na ovoj    skupoći.

JANJA: Neka se snalaze ali ne preko moga novčanika. Par tezgi iza njega našla      sam paprike i bolje i jeftinije od njegovih. Po osamdeset feninga, babure,       dušu dalo za punjenje... (saginje se i ponovo uzima ceker i kese)... Dođi, sine Dragane, da mi pomogneš ovo odnijeti u kuhinju. Ti ponesi to što ti       je čača donio.

BRZI: Može, može, kevo!

JANJA: Daću ti ja kevu po leđima!.. (krene ka njemu, on zgrabi kese i zbriše u     kuhinju a ona odšeta za njim).

4. Pojava

MRGUD i KOLJA

MRGUD: Sretnem jutros starog profesora Stefana. Sada je u penziji. Ja ga   pitam kako je, a on mi veli: „Došao sam u ono starosno doba kada imam više prijatelja na onom nego na ovom svijetu.“ Je l' se sjećaš profesora    Stefana? Bili smo komšije.

JANJA: Lako se sjetiti dragih prijatelja! Problem je zaboraviti zle ljude! Šta si,       stari, odlučio? Kada ćeš joj predati poklon za godišnjicu braka?

MRGUD: Pa nisam baš siguran. Ne mogu sada kada je ovako nasekirana.

KOLJA: Možda bi je baš to oraspoložilo?

MRGUD: Sumnjam. Uostalom, ne pamtim kada sam ju vidio raspoloženu, ono     baš raspoloženu.

KOLJA: Ma, takva je ona po prirodi. Je li takva bila i kada ste se zabavljali?

MRGUD: Nije ali to su bila i drugačija vremena, sine. Tada su ljudi bili sretni i     veseli. Sa uživanjem su radili svoj posao, stvarali porodice, kućili se, išli   na more za godišnji odmor. Na jelovniku je svaki dan bilo meso bar za        jedan obrok. Samo ponekad kada nam se prohtije i kada nam dosadi meso    jeli smo zeljanicu ili makarone sa sirom. Jednom riječju živjelo se po           mjeri čovjeka.

KOLJA: Pa što ste dozvolili da sve to propadne?

MRGUD: Ko je nas, sine, i pitao uopšte? Bilo je toliko lijepo da smo svi znali       da neće dugo trajati. Bilo je kao prelijepi svjetlucavi raznobojni balon od        sapunice koji je morao da pukne.

KOLJA: I pukao je.

MRGUD (sjetno): Da, sine, pukao je.

KOLJA: Ali mi sada ne živimo u balonu od sapunice nego u stvarnoj, vlastitoj      državi. Zašto sada ne živimo lijepo?

MRGUD: Ne da nam svijet.

KOLJA (ironično): Ne da svijet... Ne da svijet, ja vam izgovora. Vaši roditelji       su vam lijepu i dobru državu stvorili i vi ste je rasturili misleći da ćete     znati napraviti bolju, a sada kada ste uvidjeli da ne umijete ne napraviti      bolju nego napraviti bar onakvu kakva je bila dok je niste počeli rasturati,      sada se vadite da vam ne da svijet. I sada nama tu i takvu državu        ostavljate u amanet.

MRGUD (pomirljivo): Ma, to ćete vi sve lijepo popraviti i srediti po svom   ukusu.

KOLJA: Nismo ludi. Neka popravlja ko je i pokvario. Mi idemo u bolji svijet.

MRGUD (smješka se): Kuda, u Bangladeš?

KOLJA: U Ameriku, kakav Bangladeš? Sada sam u Bangladešu. Mi idemo u       Ameriku u obećanu zemlju.

MRGUD: Eldorado?

KOLJA: Eldorado, nego šta. Amerika je Amerika.

MRGUD: Znaš li ti uopšte kako žive naši ljudi u toj Americi?

KOLJA: Ne znam kako žive ali znam da se niko nije vratio u ovu selendru. Znači da im je dobro.

MRGUD: Amerika, Amerika,  pa Amerika nam je ovo i napravila.

KOLJA: Zašto nije Kini napravila? Švicarskoj, Švedskoj. U cijeloj pametnoj         Evropi mir i blagostanje jedino glupi Balkan kuke i motike kada god se        neko sjeti  da prekraja svijet?

MRGUD: Bome, sine, ode ti meni u političare. Vidim ja to.

KOLJA: Ni mrtva, nisam luda. Ja ću ti lijepo, dragi ćale moj, nakon gimnazije      lijepo na medicinu, a poslije ću specijalizirati pedijatriju kako bih pomogla da bar djeca budu zdrava i normalna dok ne odrastu.

MRGUD: A glumačka akademija o kojoj si sanjala?

KOLJA (sjetno): E, snovi, snovi...  Snovi se ne mogu brojati u planove za život.   Snovi ostaju snovi a život traži ozbiljnije planove.

MRGUD: Samo pitam...

KOLJA (dok govori iz vitrine vadi dvije bolje čaše i neki stari domaći         šampanjac, „Milioner“ ili sl.): Pusti sada to, nego ovako ćemo: ja ću          odvesti Brzog u moju sobu, a ti lijepo gledaj da mami čestitaš godišnjicu i    da joj predaš taj prekrasni prsten. Važi?

MRGUD (salutira): Si šefe.

KOLJA: Nemoj ti meni „Si šefe“, nego otvaraj ovaj šampanjac.

MRGUD: Ako, sine, nisam zaboravio kako se to radi?

KOLJA (dodaje mu platnenu salvetu dok on pokušava da otvori flašu): Evo,       nemoj po seljački da puca.

MRGUD: Janja je nekada voljela prasak šampanjca a sada se strese kada neko       pred zgradom jače vrata od auta zatvara.

KOLJA: Dobro se vi meni držite šta ste sve preživjeli... (on hoće da sipa a ona    ga zaustavi)... Ne, nemoj još sipati... (uzima posudu za hlađenje vina i ide      ka vratima)... Odoh po led.

MRGUD: 'Ajde, sine, samo požuri... Odavno nisam bio ovako nervozan...

KOLJA (smije se): Pa nisi nikada do danas ni bio tetka. Hajde, ćale, sredi se          malo, razveši kravatu. Malo ležernosti, samo opušteno. Sjeti se   šmekerskih dana i boemštine... Daj malo romantike(ode).

MRGUD (razvezuje kravatu, otkopčava 2 gornja i 1 donje dugme na košulji,      skida sako, stavlja ga na naslon i sa vitrine skida gitaru, pa puhne i          napravioblak prašine): E, ako ćemo romantike, onda ne može bez    gitare... (zateže, štimuje žice). Kako ono ide?... Malo svira pa pjeva refren:                                               
          Oj, Šoša, Šošana
          oj, Šoša, Šošani
          vrati se, vrati, oj Šošana
          vrati se meni ti ...

KOLJA (vraća se  i stavlja šampanjac u led): Ej, otkada to nisam čula. Jedno       vrijeme, kada sam bila još mala, činilo mi se ćale da samo to i znaš da   sviraš.

5. Pojava

BRZI i pređašnji, potom JANJA

BRZI (utrčava sa bolnom grimasom na licu, držeći se za lejevu podlakticu): A     lude žene, Bože me spasi... Kako me opali kuvačom, pa to nije normalno.

KOLJA (brižljivo mu uzima ruku i gleda): Da vidim?... Mora da si opet nešto       lanuo... Kaži šta si joj rekao?

BRZI: Ništa posebno. Ja njoj kompliment a ona mene u nok–daun.

MRGUD: 'Ajde, kaži, šta si joj rekao pa te tako lijepo počastila?

BRZI: Pa kad mi je dala neku kintu da Kolja i ja isfuramo iz kuće, rekao sam         joj: „Ćale si, kevo, mame mi!“... (puše u povrijeđenu ruku)... Joj, mora da    mi je nešto slomila.

KOLJA: Jeste, slomila ti je smisao za lijepo ali još onda kada te je rađala. Pa          gdje ćeš, budalo, reći kevi da je ćale?!... (ocu izvinjavajući se)... Ćale,     izvini!... (Brzom)... Mama je mama, a tata je tata.

BRZI: Znam ali kada kažeš nekom da je ćale, to je ono, kul, baš kul, kapiraš?

KOLJA: Shvatam. Hajde, idemo da potrošimo to što ti je keva dala, idemo.

BRZI (buni se): Ma kakvo trošenje, znaš da moram Klonji dati. Zamoliću ga da     me sačeka par dana, pa ću mu davati malo po malo.

KOLJA: Znaš li kada ćeš ti tako malo po malo sakupiti pet stotina evra? Je l'          znaš kada? Ja ću ti reći, čitaj mi sa usana: NIKADA!

MRGUD: Izbjegavajte noćas tog Klonju, idite u pozorište ili drugo negdje gdje      on ne zalazi... (vadi novac iz džepa)... Evo vam da možete lijepo negdje         da se provedete i ostanete što duže, a za tog Klonju ću već sutra nešto       smisliti na poslu.

BRZI (prije Kolje zgrabi novac, veselo): Keva si, ćale, mame mi!...

KOLJA (smijući se udari ga u leđa dok je prolazio pored nje i odlazi za njim):    Ćao, stari, sretno!

MRGUD: Zdravo, djeco i ... (stiša kada vidi da ga više neće čuti)... Budite dobri.

JANJA (ulazi popravljajući kosu i sa sebe rukama stresajući): Ko da bude           dobar? Njih dvoje? Nikada.

MRGUD: Ma, dobra su nam, dušo djeca. Zlatna su kakve djece ima.

JANJA: E, tu si u pravu, eno ona Jeca... Meca... kako li se zove, unuka Zorine      prije Tereze, k’o muva zunzara. Živa mira nema. Ne drži je mjesto, pa to ti je. Svugdje je možeš vidjeti ali na fakultetu ili sa knjigom nikada.

MRGUD: Malo se dijete zabavlja, ima vremena za sve samo treba dobro      rasporediti. 

JANJA: Rasporediti šta? Sebe ili vrijeme?

MRGUD: Vrijeme, naravno, vrijeme... (nasmiješi se pa malo zvaničnijim   tonom)... Kada smo već kod vremena, znaš li, dušo koji je danas datum?

JANJA: Datum? Znam, kako ne bih znala. Danas je 15. maj.

MRGUD: Da, 15. maj, znači i ti si se sjetila?

JANJA: Naravno da sam se sjetila. Kako se neću sjetiti, kada bi mi ona, ako bih    slučajno zaboravila, oči izvadila.

MRGUD (zbunnjeno): Ko? Ko bi ti i zašto oči izvadio što si se sjetila naše...?

JANJA (prekine ga): Znaš sam kako je moja Zlata osjetljiva i da bi se pravo          naljutila na mene da joj ne čestitak rođendan.

MRGUD (bezvoljno): Danas je njen rođendan?

JANJA: Nije danas, nego prekosutra, 17. maja. Ne znam više šta da joj kupim.     Nakupovala sam se za ovih dvadesetak godinica svašta nešto i sad      nemam više ideja šta da joj kupim, kad je takva izbiračica?

MRGUD: Pa da, već DVADESET GODINA ne živite zajedno.

JANJA: Ali kao da i jesmo zajedno. Svakodnevno se viđamo kod nje, kod mene   ili u frizerskom salonu kod Verke.

MRGUD: I tako već DVADESET GODINA. Zanimljiva brojka, okrugla, kao       neka godišnjica... (gleda je u oči sa tajanstvenim očekivanjem )...     Godišnjicaaa, nečega?

JANJA (sjeti se radosno):  Au, znam, hvala ti, dušo... (uzima šampanjac i sipa u           čaše)... Hvala ti od srca do neba. Ma uvijek sam ja govorila... (kucnu se         kratko i brzo otpije malo dok se on skromno, skoro postiđeno smješka)...     Uvijek sam ja govorila da si ti moj živi podsjetnik. Evo i sada si me na           vrijeme podsjetio da je sutra godišnjica braka mojoj vjenčanoj kumi     Sari... (tužno na granici plača)... Da je živ pokojni kum Stevo, oni bi           sutra proslavili trideset godina braka.

MRGUD (dohvaća gitaru pa za sebe dok ona zvučno briše nos): I ja da sam živ mi bi danas proslavili našu godišnjicu.

JANJA: Molim dušo? Nešto si rekao?

MRGUD: Ništa posebno... (gorko)... Ništa što bi tebi bilo važno i bitno.

JANJA (dok on bezvoljno prebire po žicama, iz vitrine krišom vadi paketić):        Moramo dušo otići kod kuma Sare, red je, zar ne?

MRGUD: Da, red je. I red je i lijepo je sjetiti se važnih godišnjica... makar   tuđih.

JANJA (sjedne kraj njega smješkajući se, brzo ga poljubi pa mu gurne paketić    na dlanu  pred oči): Neka ti je, mili, sretna naša godišnjica braka!

MRGUD (oboje ustaju, radosno): Znači, ipak nisi zaboravila?

JANJA: Ma gdje ću to zaboraviti?! To se ne zaboravlja.

MRGUD: I poklon si mi kupila?

JANJA: Zar nećeš da ga otvoriš?

MRGUD: Ne smijem.

JANJA: Otvori slobodno, ne ujeda.

MRGUD (pažljivo otvara i vadi džepni sat): Ne zbog toga, nego ja tebi ni...          Džepni sat?!... (poljubi je)... Znaš i sama da sam oduvijek želio da imam         džepni sat a naročito za ono moje smeđe odijelo sa prslukom?

JANJA: Znam, mili, zato sam ti ga i kupila. Ja znam tvoje želje, samo ne znam     da li...

MRGUD (prekine je): Vidi i lanac. Ima i lanac, dobro nije zlatni ali i ovaj je          lijep.

JANJA: A ti?

MRGUD: Šta ja? Ni ja nisam zlatan kao ni lanac...

JANJA: Ja znam tvoje želje, a znaš li ti...

MRGUD (prekine je): Pa ja i ne volim zlato... (ustane pa namješta sat sa    uživanjem)... Ovako je baš lijep. Zlato je previše kitnjasto. Ovako je, što    bi djeca rekla, baš kul.

JANJA (zvanično skoro strogo): Mrgude Jadiću!... Sjedi.

MRGUD (poslušno sjedne): Da, draga. Izvini, nisam mislio da te... Znaš, malo     sam se zanio.. Sat je zaista div...

JANJA: Pitala sam te nešto i želim odgovor na to.

MRGUD: A šta si me, dušo, pitala?

JANJA: Pitala sam te da li i ti znaš moje želje kao što ja znam tvoje?

MRGUD: Znam, naravno, dušo da znam. Kako ih ne bih znao?... Ovaj... Tvoje    su želje lijepe i ... ovaj... one su jako neskromne... Ne, ne neskromne, one        su jako skromne i lijepe, ali...

JANJA: Ali?

MRGUD: Šta, ali?

JANJA: Pa, ti si rekao “ali”.

MRGUD: Aha, ali, ovaj... kako da kažem...

JANJA: Zaboravio si mi kupiti poklon?

MRGUD (dok razgovaraju pokušava krišom iza leđa iz sakoa izvaditi kutijicu     sa prstenom): Ma, neee. Nisam zaboravio, međutim... Stvar je prilično komplikovana za objasniti.

JANJA (uvrijeđeno ustane): Znala sam!... (Ona se okrene da pođe, u tom   momentu on lijevom rukom uspije izvaditi kutijicu sa prstenom, a desnom      je hvata za njenu lijevu ruku, ona se trzne i on nespretno padne       nakoljena. Ona je oduševljena tom scenom misleći da je on namjerno na         koljenima)... Znala sam da me nećeš ni oavj put razočarati mili moj           romantičaru! ...(pomaže mu da ustane)... Dođi, dođi sjedi kraj mene.

MRGUD: E, pa da nazdravimo... Čestitam ti dušo na uspjehu da sa mnom provedeš mojih najljepših 20 godina života... (kucnu se, malo otpiju, pa poljube, a kada to malo potraje on se izvlači pa šeta po sobi)... Znaš li,       dušo, šta sam jutros rekao našoj kćerki kada sam se vratio iz grada?         Rekao sam joj slijedeće: „sine Kolja, od danas me slobodno možeš zvati       tetkom.“

JANJA: Tetkom? Zašto tetkom?

MRGUD: To me je i ona pitala a ja joj tada rekoh: „Lijepo, sine. Ako vrijedi         pravilo da smo, tvoja mati i ja, prvih 10 godina u braku bili muž i žena, da smo drugih 10 godina, brat i sestra a da trećih 10 godina pa dalje smo        dvije sestre, onda   sam od danas ja tvoja tetka. Naime na današnji dan          prije 20 godina smo se vjenčali moja princeza Janja i ja.“

JANJA (smije se): Pa ti nisi normalan! Dođi, sjedi kod mene. Ne boj se ništa,        sada si bezbijedan. Sada smo sestre.

MRGUD (sjedne, zagrli je a ona nasloni glavu na njegovo rame; poljubi je u     kosu, pa sjetnim glasom ): Dvadeset godina, dušo moja, nije to mala         stvar.

JANJA: Nije. To su dvije decenije pranja, peglanja kuvanja...

MRGUD: ... Harmonije, ljubavi, sklada, pažnje...

JANJA: ... domaćih zadataka, roditeljskih sastanaka, visokih temperatura i   kijavica...

MRGUD: ... ljetovanja, zimovanja, vikenda sa prijateljima na planini.

JANJA: E, to je bilo prije nego smo se vjenčali i samo prve godine braka, a onda je došla Kolja i sve nam pokvarila.

MRGUD: Ništa nije pokvarila, samo je nešto malo promijenila. Donijela je novine u naše živote...Prvi dječiji smijeh, prvi zubići...

JANJA: ... pelene, kupanje, dojenje, buđenje u sred noći...

MRGUD: Aaa, noći su bile moje. Tako smo se dogovorili, ja ću noću da brinem   oko djece a ti danju dok bude briga potrebna za oboje djece.

JANJA: Daaa, to je bila još jedna tvoja smicalica. Vrlo brzo su se i jedno i   drugo počeli sve rjeđe buditi noću i sve mi veću frku ptaviti danju. Ja      rintam i jurim oko djece a ti sjediš i gledaš svoju ligu šampiona... Ej,         sjećaš li se kada je Kolja progrizla cuclu na flaši pa se zagrcnula           mlijekom?

MRGUD (dok govori prilazi radiju sa gramofonom, bira ploču i pušta je da       svira, The Moody Blues - Nights in White Satin): Sjećam se ali nije Kolja           nego Dragan.

JANJA: E, nije nego Kolja, pa valjda ja znam. Sjećam se kao da je bilo juče,

MRGUD: Kada se tako odobro sjećaš, reci mi kada je to bilo, danju ili noću?

JANJA: Noću.

MRGUD: Znači u mojoj smjeni. Dakle bio je to naš vrli sin Dragan... (uz blagi     naklon poziva je na ples.).

JANJA (ustaje, brzo a blago mu stavi ruku na usta i osluškuje muziku, pa sjetno konstatuje): Mudi bluz i Noći u bijelom satenu... (plešu)... Bože, odkada     je nisam slušala. Nisam znala ni da je još imamo.

MRGUD: Ima još nekoliko stvari koje si zaboravila, a koje bismo mogli večeras     obnoviti, a?

JANJA (opet mu nježno stavi ruku na usta): Šuti i pleši... draga sestrice...

Prvo svjetla stišaju na pola a potom zatamnjenje. Par trenutaka kasnije sasvim se utiša i muzika.

DRUGA SLIKA

Isti dnevni boravak. Jutro je. Janja sprema sobu i briše prašinu veselo poskakujući uz zvuke narodnog kola koji dolaze sa radija  . Često sa ljubavlju gleda prsten koji joj je suprug poklonio, zatim uzima stari usisivač koji pravi veliku buku i počinje da usisava sobu. iz kuhinje izlazi Mrgud sa aktovkom u jednoj ruci i parčetom hljeba nečim namazanim u drugoj doručkujući usput, nešto traži i bezglasno joj nešt govori. Ona ga i ne vidi. Kada ga ugleda, prvo se malo uplaši a onda se sa njim dovikuje. Nakon kratkog vremena on pokazuje da je ne čuje i da treba da ugasi usisivač. On i dalje glasno govori.

1. Pojava

JANJA i MRGUD potom BRZI

MRGUD: Jutro ipak nije ništa promijenilo, sve je po starom. Samo sam korak       dalje od početka i korak bliže kraju.

JANJA: Dobro jutro i tebi.

MRGUD (traži nešto): ... Ne mogu da ga nađem.

JANJA (normalnim glasom): Koga to, dušo, ne možeš da nađeš?

MRGUD (osvrće se da vidi kome to ona govori): Dušo?! Oooo, od kada to nisam čuo. Znam, sjetio sam se. Zadnji put si me tako nazvala kada sam      odlučio da ti kupim veš mašinu. prije 17 godina.

JANJA: Sada ćeš to češće slušati, sada smo sestrice.

MRGUD: Onda mi zatvor ne gine.

JANJA:Štooo?

MRGUD (sa smješkom): Pa u tom slučaju ono sinoć je bio incest.

JANJA (gađa ga jastukom sa kauča): Baš si bezobrazan. Uostalom to se i ne        računa, bili smo pod dejstvom alkohola.

MRGUD: In vino veritas!

JANJA (smješka se): Veritas, da veritas... Već sam bila i zaboravila kako je to        lijepo... Mjesečina na terasi, stare dobre ploče, vino...

MRGUD: Šampanjac. A poslije?

JANJA: Šta poslije? Poslije je poslije. Bio si prisutan, što da ti prepričavam.          ‘Ajde požuri, zakasnićeš na posao.

MRGUD (opet se osvrće pretura časopise na stolu, traži): Ma negdje sam ga        zaturio i sada ne mogu da ga nađem...

JANJA: Koga njega ne možeš da nađeš?

MRGUD: Pravilnik o korištenju godišnjeg odmora i slobodnih dana. Donio sam    ga da preko vikenda ugradim neke izmjene a nisam ga ni pipnuo. Ubiće      me šef.

JANJA: U tom slučaju najvjerovatnije ga nisi ni izvadio iz aktovke.

MRGUD (stavlja u usta onaj komad hljeba i sa obe ruke pretura po aktovki        govoreći punim ustima): Ti mnnj kuhpfgh... (radosno vadi materijal i    pokazuje joj)... Evmlnj hvalmjg

JANJA (imitira ga): Nemgrphg čemtrps

MRGUD (izvadi hljeb iz usta i zabrinuto je pita): Šta ti je dušo? Je li ti dobro?

JANJA: Da, što pitaš?

MRGUD: Pa kako to govoriš?

JANJA: A, to. To je vjerovatno tvoj maternji jezik pa sam pokušala da ti tako i      odgovorim.

MRGUD: Zezaj zezaj. Kada su se djeca vratila kući? Jesi li ih ti čula? Ja ih nisam ni čuo ni vidio.

JANJA: Oko dva. Nisi ih mogao ni čuti ni vidjeti da si odmah poslije zaspao.

MRGUD (tajanstveno se smješka): Poslije čega?

JANJA (kada on pokuša da je poljubi, ona se izmakne, pa počne da mu čisti      sako na leđima): Poslije Pink Flojda. ‘Ajde, čovječe, idi već jednom!

MRGUD: Idem, idem. mogli bismo večeras ponoviti. Imamo još ploča koje           nismo preslušali.

JANJA: Mogli bismo ako bi se veš sam htio opeglati, ali neće.

MRGUD (brzo je poljubi i ode): Ćaos!

JANJA: Ćao, ćao! ... (kroz smješak gledajući sa divljenjem prsten)... sestrice.

BRZI (ulazi u paničnoj žurbi): Joj, kevo, kad' prije omentoli, života ti? Što me      ne probudi?...  (pretura po školskoj torbi, gleda raspored časova pa par         knjiga izvadi i baci na fotelju)... Ako dobijem još dva časa neopravdano        smanjiće mi vladanje a tada će ćale da pošizi i ubiće Boga u meni.

JANJA: Ma, šta pričaš gluposti. Kada te je istukao?

BRZI: Kada mi je ispao na pod i razbio se onaj njegov stari tranzistor, što je još      Napoleon na njega slušao prenos  utakmice.

JANJA: Koji crni Napoleon i tranzistor, šta lupaš? Šta li vas to uče u toj novoj      školi, po “Bolonji”?

BRZI: Nije po “Bolonji” nego po novom programu i po novim udžbenicima         koje mi morate kupiti.

JANJA: Opet novi udžbenici, pa prvo polugodište ste radili po novim         udžbenicima. Šta se to dešava sa našim školstvom.

BRZI: Reforma, kevo, reforma. Ko može nek' prati a ko ne nek' pati... Ćaos!          (ode)

JANJA: Ćaos lijepa Bolonjo majkina.

BRZI: Ej, neka ti Kolja ispriča kako sam sinoć stručno eskivirao Klonju, bilo je      za Ginisa.

JANJA: Kakvu klonju?Što bi ti izbjegavao klonju?... (sjeti se)... Nisi se, valjda     upiš...?!

BRZI: Ma, jok bre kevo, gdje ti živiš kada nisi čula za mafijaša Klonju. Taj pogledom nokautira čovjeka, pa ga poslije tri mjeseca hrane na cjevčicu.

JANJA: Takav ne postoji. To je sigurno neki naduvenko, umišljeni snagator.         Vjerovatno je on sam za sebe to sve izmislio. Dohakat će neko i njemu.          Otkuda, uostalom, kod nas mafijaša? Mali je ovo grad za to.

BRZI: Ima ih kevo, samo da vidiš, koliko hoćeš.

JANJA: Ja ih neću ništa, đavo da ih nosi.

BRZI: Svi voze lijepa kola i djevojke.

JANJA: Kako voze djevojke? U kolima?

BRZI: Ma ne, kevo, vozaju ih za nos, pa kada ih izgustiraju šicnu ih. A na   stotine drugih čekaju u redu da one dođu na red za to vozanje. Normalni   momci nemaju kod njih nikakve šanse.

JANJA (mazno, kao sa djetetom, miluje ga po kosi): Ma koja li je to ranila srce    mog Romea? Pokaži mi je da joj ja uši na mašnu vežem!

BRZI (brani se): Takva se još nije rodila koja je mene nogirala. Nanjuši bata to      na stotinu metara i odma' joj uvalim pedalu. Iš!

JANJA: To vi momci sa djevojkama kao sa kokoškama?

BRZI: Pa i jesu kokoške. Sve su ženske glupe! Sve kokoška do kokoške.

JANJA: Sve ženske? I ja?!

BRZI: Izvini kevo, mislio sam na ove prave ženske, mislim, koje su još uvijek       ženske.

JANJA (traži nešto čime bo ga udarila): Ma daću ja tebi po ušima pe ćeš ti          vidjeti ko je pravo žensko.

BRZI (brzo je poljubi): Izvini, kevo!... Nisam rekao šta sam mislio... ovaj,   nisam mislio šta sam rekao... Ma, čale si kevo, tebe mi! Ćaos! (izjuri).

2. Pojava

JANJA i KOLJA, potom GOLOMUZOV

KOLJA (ulazi protežući se, u pidžami): Ćao, mamice! ...(poljubi  je)... Izvini,       žurim.  Moram kod čika WeCe! (odjuri).

JANJA: Ćao, sine, ćao! ...(za sebe)... To ti kod današnje omladine ćao i  kada        dolazi, ćao i kada odlazi. Kako znaju kada dolaze i kada odlaze?         ...(dovikuje)... Šta ćeš, sine, za doručak da ti mama napravi?

KOLJA (iz kupatila): Neću ništa, na dijeti sam!

JANJA (za sebe): Kojoj crnoj dijeti, sva si mi se usukala, nema pas za šta da te      ujede.

KOLJA (iz kupatila): Ne čuuujeeemm!

JANJA (za sebe): I ogluvila je od gladi, jadno dijete moje... ...(dovikuje)...   Kažem, mogla si malo hljeba i džema, da znaš samo kako sam divan        džem od jagoda kupila ...(čuje se puštanje vode i istovremeno zvono na   vratima)... Prste da poližeš! (ide ka vratima)

KOLJA(iz kupatila): Mama, neko zvoooniiii!

JANJA: Čujem, dijete, čujem ali nisam ‘tica da mogu da poletim.

KOLJA (iz kupatila): Ako mene neko traži, reci da dolazim za minuticu!

JANJA (vraća se sa Golomuzovim): Izvolite, komšija, sjedite, sada će moja           Kolja za minuticu.

GOLOMUZOV (u bogatom tamno-plavom penjoaru i papućama na bose noge,          a vide se i gole podkoljenice, sa kuba cigarom u ustima i prstenjem na    rukama): Spasiba dragoj Janja. Ja ne trebam vaš Kolja, mnje nužna vaš gaspadin muž.

JANJA: Moj muž je sada na poslu ali ako mogu ja kako pomoći, samo recite?

GOLOMUZOV: Vazmožna možna, dragoj Janja.

JANJA: Izvolite, sjedite, sada ću ja nama skuvati kaficu pa ćemo razgovarati.        (ode).

GOLOMUZOV: Blagadarju vas... Hvala.

KOLJA (ulazi veselo ogrnuta bade-mantilom): Mamice, ko je to bio? ...(kada      ugleda gosta zatvara bade-mantil na prsima)... O, izvinite, nisam       znala...

GOLOMUZOV (ustane i pruži ruku): Ničevo, ničevo, dozvolite, ja vaš       sasjedi... komšija Jurij Golomuzov.

KOLJA: Gologuzov? ...(odmjeri ga od glave do pete i nazad)... Pa ne bi se baš    reklo.

GOLOMUZOV (rukuju se): Njet Gologuzov. Menja zavut Golomuzov!

KOLJA: Znam, znam. Vas zovu Mister Tajkun.

GOLOMUZOV: Njet mister, ja gaspadin. Gaspadin Golomuzov.

KOLJA: Drago mi je, sjedite, sjedite slobodno. Brzo će mama a ja moram da se     obučem... Izvinite. (ode)

GOLOMUZOV (osvrće se iz dosade po sobi sa facom gađenja na ono što vidi;   kada htjedne da otrese pepeo sa cigare otkrije da nema peljare i žurno    ustaje da je potraži ali nakon kraćeg vremena ugled kutijicu od prstena     na vitrini): A, tu smo!

JANJA (unosi kafe, a svojim ulaskom spriječi njega da otvori kutijicu za    prsten): Evo kafice... Šta tražite, mogu li vam ja pomoći, gospodine... ?

GOLOMUZOV: Golomuzov. Menja zavut Jurij Golomuzov! Tražim          pepeljnicuj ... pepeljaru za moj cigara.

JANJA: Pa ste uzeli tu kutijicu od prstena?

GOLOMUZOV (ostavi kutijicu i vrati se na mjesto): Dragaja moja Janja.    Izvinjavam se. Ja imam veliki problem. Hoćen veliki, agromnaja      problema. Nužna pamjet menja... Morate me razumjeti.

JANJA (pred njega stavi prazan tanjirić umjesto pepeljare): Izvolite, slušam        vas. Služite se.

GOLOMUZOV: Vi znate, mi smo susjedi dugo ali maja dragaja žena Irina i ja      živimo sami, niko nam ne dolazi i ne idemo nikome, ali sada sam morao       prihodjat. I molim vas, očin važnaj, za ovo ne smije da zna, maja dragaja          žena Irina. Nikakda nje.

JANJA: Budite mirni, iz ove sobe vaša tajna izaći neće.

GOLOMUZOV: Maja dragaja Irina hočin ljubit menja, uvijek ali, ponekad,          znate, bit očinj srdits na menja. prakletie, kričat, baca stvari po kući i iz   kuće čerez akno. Kako se kaže, kroz... akno?

JANJA: Kroz prozor?

GOLOMUZOV: Da, čerez prozor.

JANJA (smije se): Prava Ruskinja. Babuška.

GOLOMUZOV: E, da babuška. Babuška maja... (smije se i on)... Samo da me      ne udar v golovu s vazni... (oboje se smiju).

KOLJA (ulazi, zastane, ne dopada joj se prizor): Opa, kod  vas je veslo?

JANJA: Pa kada je smiješan ovaj gospodin Rus.

KOLJA: Gologuzov?

GOLOMUZOV: Njet Gologuzov. Menja zavut Golomuzov! Go–lo–mu–zov!

JANJA: Budi pristojna.

GOLOMUZOV: Ja znae što djevuška šali.

JANJA: Šali se, šali ali ne vodi računa sa kim se može a sa kim ne, šaliti. Takva    vam je današnja mladež.

GOLOMUZOV: Sve budet harašo.

KOLJA: Ne bi se tati baš dopao ovaj prizor.

JANJA: Koji prizor, šta lupaš?

KOLJA: Pa komšija samo u penjoaru i papučama, ti za promjenu raspoložena...    sami u bezbijedno vrijeme kada je on na poslu...

JANJA: Stvarno si bezobrazna. Uostalom, nismo sami, i ti si tu.

KOLJA: Da sam se probudila samo petnaestak minuta ranije bili biste sami.          Lijepo navučeš roletne, upališ svijeće, pustiš staru dobru muziku...          (pjevuši „Noći u bijelom satenu“)... Nights in white satin never reaching   the end Letters I've written never meaning to send...

JANJA: E, sada si stvarno pretjerala, da znaš... (na ivici plača)... Razočarala si      me...

KOLJA (zagrli je i poljubi): Ma, šalim se, mamice. Samo se malo šalim.

GOLOMUZOV: Što eta, ja ne ponjumajem?

KOLJA: Vi gospodine Golo... muzov i ne morate da razumijete. Meni je jako        važno da mene moja mamica razumije ali bismo jako, i mama i ja, voljele         napokon saznati šta je vas dovelo  u naš skromni dom? Koji je vaš          problem?

JANJA: Stvarno, dragi komšija, o čemu se radi?

GOLOMUZOV: Pa to so vremja ja haču vam skazjat. Maja dragaja žena Irina,      ljuta na menja, je bacila zlatoj prsten s boljšim kamnem, krasnaja rubin, crveni rubin, čerez akno... Kroz...

JANJA:  ... Prozor.

GOLOMUZOV: Da, čerez prozor.

KOLJA (oduševljeno): WOW! Carice!

JANJA: Kako bacila, ne razumijem?

GOLOMUZOV: Haroši, skinula s prsta i bacila!

KOLJA: Ako, tako vam i treba. Ma Ruskinje su zakon!

JANJA: Šteta. Da li ste ga tražili?

GOLOMUZOV: Odmah ujutro, ništa. Ja poslal svoih ljdi, i ničivo.

KOLJA: I sada mislite da je kod nas?

GOLOMUZOV: Ne, da.... Ne, ja njet dumaja. ja znam.

JANJA: Šta znate?

GOLOMUZOV: Menja skazal Mile poštar što je postajano ... uvijek pjan.

JANJA: Šta vam je kazao taj pijanica?

GOLOMUZOV: On skazal kak je vaš muž kupil od njega moj prsten.

JANJA: I vi vjerujete jednom pijanici?!

GOLOMUZOV: On skazal a i dokaz je tu.

KOLJA: Kakav dokaz?

GOLOMUZOV (pokazuje kutijicu): A tu je i korobučka... kuijica za prsten.

JANJA (malo zbunjeno): Meni jeste moj Mrgud kupio prsten, ali ne vjerujem da je...

KOLJA: Samo malo, gospodine Golo... kako li već.

GOLOMUZOV: Golomuzov!

KOLJA: Gospodine Golomuzov, zar niste rekli da je vaša cijenjena gospođa          skinula prsten sa prsta pa ga bacila kroz prozor?

GOLOMUZOV: Tak, da, čerez akno.

KOLJA: Je li bacila i kutijicu.

GOLOMUZOV: Njet, samo prsten, sa veliki rubin.

JANJA: Zašto onda, čovječe pokazujete ovu moju kutijicu?

GOLOMUZOV: Potamu čto eta za prsten, a kagda ima kutijica za prsten tam je     i prsten.

JANJA: Da ali to je moj prsten, ne vaše žene.

GOLOMUZOV: Menja skazal Mile poštar kak je vaš muž kupil od njega moj        prsten. Davaj menja moj prsten.

KOLJA: Šta ste rekli, kakav je to prsten?

GOLOMUZOV: Zlatoj prsten s boljšim kamnem, krasnaja rubin.

KOLJA: Crveni rubin?

GOLOMUZOV: Da, tak.

KOLJA: Mama, pokaži prsten koji ti je tata kupio... (Janja pokaže sa zebnjom      na licu)... Je li ovo vaš prsten?

GOLOMUZOV (zagleda ga i sliježe ramenima): Možet bit!

KOLJA: E, ne može biti. Prsten vaše žene je sa rubinom a ovo je smaragd. Rubin je crven, a smaragd zelen. Niste, valjda, i daltonista?

GOLOMUZOV: Meni nije bitna boja, kamen je kamen.

JANJA (odlučno ustane): A meni, vidite, jeste bitna  i boja i osoba koja mi ga je   poklonila. Molim vas da idete svojoj kući. Ja vam tu ne mogu pomoći.

GOLOMUZOV: Ja njet žalim dzengi. Ja moram imat taj prsten. Šta košta, da        košta!

KOLJA: Za razliku od vas, vaša žena je pametna i odmah će razlikovati da to        nije isti prsten.

JANJA: Nema tih para, gospodine Golomuzov za koje bih ja prodala ovaj   prsten. Meni ga je muž kupio kao dar za naših dvadeset godina braka.

GOLOMUZOV: Kupil od pjani poštar.

JANJA: Nije važno od koga ga je kupio nego kome ga je kupio i s kojim      razlogom.

KOLJA: Tako je mamice, a vama gospodine  Gologuzov...

GOLOMUZOV: Njet Gologuzov, Golomuzov!

KOLJA: Kako god. Od srca vam želimo mnogo sreće niz stepenice.

GOLOMUZOV: Ti ni prav, no horoši. Do svidanja . (ode)

JANJA (prekrsti se): Šta ovo bi, ćerko, Bože mi oprost? Da ne bi tebe ostadoh       ja bez mog prstena.

KOLJA: Ma ne bi ostala, znam ja tebe. Borac si ti, kevo i to prva liga. Moram       da palim.

JANJA: Stani, sine, da te pitam. Kakvu ili kakvog to Klonju tvoj brat pominje?    Šta se dešava, u kakvu se to neprizornu  grupu uvalio taj pubertetlija?

KOLJA (u nedoumici): Duga je to priča, mamice, stvarno moram da žurim ...(zvono na vratima)... Već kasnim, majko, tebe mi. ...(jače i duže     zvono)...  pričat ćemo kasnije.  

JANJA: Kada kasnije?

KOLJA: Kada se vratim.

JANJA: Nema kasnije, moram sada da znam. ...(jako i dugo zvonjenje, zatim        snažno otvaranje i lupanje sa vratima, žustri koraci, obe se trgnuše)... Ko     li je sada to?

3. Pojava

KLONJA i pređašnji

KLONJA (bahato ulazi s manirima malih mafijaša od prije 30-tak godinica):     Zvonio sam ali mlade dame sjede na ušima. To sam smatrao ljubaznim   pozivom da uđem.

KOLJA: Oooo, mister Klonja. Šta tebe dovodi u moj stan?

KLONJA: Đe Brzi?

KOLJA: Dobar dan i tebi.

KLONJA: Dobar dan. Đe Brzi?

JANJA: Ko ste vi, mladiću?

KOLJA: Majko to ti je taj čuveni Klonja.

JANJA (dobro ga osmotri pa zaključuje po izgledu): Mafijaš?

KLONJA: Nisam ja, poštovana gospođo mafijaš, ja sam biznismen.

KOLJA: Koji prepada djecu oko škole.

KLONJA: Nikoga ja ne prepadam. Znači, Brzi ti je ispričao za naš mali       problem? Đe Brzi?

JANJA: Kakav problem ti imaš sa mojim sinom?

KLONJA: Ja sa njim nikakav ali će on imati sa mnom ako mi ne vrati ono što       je moje. Đe Brzi?

JANJA: Kolja, sine, zovi policiju.

KLONJA: To vam, milostiva gospođo, ne bih nikako preporučio. Zbog toga bi      vas mogla glava zaboljeti, jako.

KOLJA: Upao si u našu kuću, tražiš moga brata da ti vrati nešto što je navodno     tvoje i prijetiš mojoj mami.

KLONJA: Nije navodno nego je stvarno moje i ja ne prijetim. Ja samo        upozoravam šta se može zbiti ako ne budete kooperativne. Jasno?

JANJA (uplašeno sjedne): Ja... jasno.

KLONJA: Tako lijepo, a sada, slatka djevojčice slijedi postupke staramajke pa       sjedi i odgovaraj na pitanje. Đe Brzi?

JANJA: On je u školi, a šta vam je ukrao?

KLONJA: Nije ništa ukrao, draga gospođo, vaš sin je fin i pošten građanin ove      napaćene države. On se samo poigrao žandara i lopova, a to nije lijepo.

KOLJA: Pa ga ti sada juriš i ne daš mu mira?

KLONJA: Stvar je jasna i lako rješiva: neka on lijepo lagano meni vrati to što je     moje, ja ću ga nagraditi i ostaviti na miru. Tako ćete lijepo i vi biti mirne,        neće vas glava zaboliti, ni Brzog ništa neće boliti a i ja ću biti spokojan i        zahvalan. Đe Brzi?

JANJA: Pa već sam vam rekla, on je u školi. A kako to mislite nije vam ništa        ukrao a treba da vam vrati? Ne razumijem.

KLONJA: Pa vidite, naravno da se može nešto imati ako se i ne ukrade.       Govorimo o vašem sinu, dobrom i mirnom učeniku gimnazije a ne o   političarima. Oni mogu i da imaju i da kradu još i još u nedogled, to jest    do smjene, to jest do isteka mandata, ali vaš sin ne može i ne želi. Ja sam           mu, drage moje dame, nešto povjerio na čuvanje, on je to, najverovatnije     izgubio i sada, naravno treba da me obešteti, kako se to radi u cijelom     svijetu. Da li ste me sada razumjele, milostiva gospođo?

JANJA: Bojim se da nisam.

KLONJA: I treba da se bojite, i vi i ova mlada drska damica.

JANJA: Zašto ona, šta ona ima sa vama i sa tim vašim biznisom?

KLONJA: To ćemo još da vidimo. Mora da ima i ona tu upetljane svoje tanane     prstiće dok je ovako hrabra i drska.

KOLJA: Prestani da mi prepadaš majku i  prestani da mi proganjaš brata. Mi         ćemo već naći načina da ti se odužimo.

KLONJA: Ili?

KOLJA: Šta, ili?

KLONJA: Šta će biti ako ne prestanem dok mi se ne odužite?

KOLJA: Onda ću primijeniti plan „b“.

KLONJA: A to je šta?

KOLJA: Zini da ti kažem.

KLONJA (prilazi joj prijeteći): Da zinem?

JANJA: Nemojte, djeco, ne svađajte se. Sve se možemo dogovoriti.

KOLJA: Ne brini mama, bistar je gospodin Klonja. ...(njemu koji joj se unio u      lice, gledajući  ga pravo u oči i ne uzmičući)... Onda? Jesmo li se          dogovorili?

KLONJA (duga mukotrpna pauza, pa se on izmakne, povlačeći se unatraške ka izlazu): Dobro, neka bude tako, mlada damo ali požurite, nisu moji živci          brodski konopci nego tanane lati kose Zlatokose djevojke iz bajke.

/Čuje se da je neko ušao u stan i Klonja se brzo nasloni leđima na zid uz vrata u sobu, Janja i Kolja bi da viknu upozorenje ali kasno, Brzi upada sav veseo u sobu./

4. Pojava

BRZI i pređašnji

 BRZI: Ej, ćao društvo, dojurio sam kroz park da me Klonja ne bi susreo...Šta       vam je? ...(prateći njihov pogled okrene se i kada ugleda Klonju htjedne       zbrisati ali ga ovaj ulovi i drži čvrsto)... Ugušićeš me, jao! To me boli.

KOLJA: Ma pusti ga, idiote! Zar se tako držiš dogovora? ...(ovaj gurne Brzog       ka Janji)... Zezam se. Za mene je dogovor sveta riječ.

KOLJA: Vidjećemo.

JANJA (sinu): Hoćeš li mi ti, Dragane sine, objasniti o čemu se ovde radi. Ja        ništa ne razumijem i tako me je strah. Da je Mrgud ovde, lakše bi mi bilo.

BRZI: Ma, ovaj Klonja mi je na silu u džep ugurao nešto da čuvam za njega i ja    sam to izgubio. I sada on traži od mene da mu ja to platim.

JANJA: A šta ti je dao, šta da mu čuvaš?

KLONJA: Jednu vrijednu dragocijenost.

KOLJA: Zar postoji bezvrijedna dragocijenost?

KLONJA (ironično): Ha – ha!

BRZI: Ne znam šta je u kutiji, rekao mi je da ne smijem da otvaram.

JANJA: Da li je to kutija od marlboro cigareta, možda?

SVI SEM JANJE (radosno i uglas): Jeste!!!

JANJA (sa smješkom): Pa to je, djeco, kod mene. Našla sam u tvom duksu.          Mislila sam da ti pušiš, pa sam sakrila čekajući da me pitaš za to kako bih         ti naribala nos! Sačekajte, sada ću donijeti.

BRZI (lakne mu): Uf! Dobro je

KLONJA: Spasio si se. Majci spomenik za života da podigneš.

KOLJA: Pa ne znam baš ko se od vas dvojice spasio.

BRZI (zabrinuto je pita): Misliš da će stari...

KOLJA: Ćuti.

KLONJA: Šta će stari? O čemu ti to govoriš. Sada smo ortaci, a nema tajni među ortacima.

BRZI: Kakvi ortaci?

KLONJA: Pa zajedno smo u ovome.

KOLJA: Nije ti on nikakav ortak.

KLONJA: Ipak je učestvovao, na neki način. O tome bi tvoj ćale trebao da razmisli prije nego išta preduzme. A tu si i ti.

KOLJA: Kako i ja sam tu?

KLONJA: Znati a ne prijaviti zakonski prekršaj, smatra se saučesništvom.

KOLJA: A ko ti kaže da nisam prijavila?

KLONJA: Kaže mi taj tvoj mali prćasti nosić. Pametna si ti cura. Mogli bismo       nekada na neku kaficu izaći, a?

KOLJA: Ni mrtva.

JANJA (unosi kutiju marlbora): Evo, je li to to?

KLONJA: Da vidim! ...(otme joj ali nespretno tako da iz kutije izleti zlatan          prsten sa velikim rubinom i padne na pod)... Jeste, to je to.

KOLJA: Zlatan prsten sa velikim rubinom? Da li je to taj prsten što ga traži gospodin Gologuzov?

JANJA: Jeste, sine, koliko sam ja shvatila, gospodin Golomuzov traži upravo taj   prsten... (Klonji)... Gdje ste ga našli?

KLONJA (zbunjeno): Kako našao? Nisam ga našao, to je moj prsten.

KOLJA (sa podsmjehom): Od pokojne babe?

KLONJA: Da, upravo od pokojne babe, otkud znaš?

KOLJA: E, pa baba ti je oživjela i sada traži svoj prsten nazad a angažovala je       ni manje ni više nego ruskog tajkuna koji živi u našem stubištu. On je      već poslao svoje ljude da ga traže.

KLONJA (i dalje zbunjeno): Kakve svoje ljude? Otkuda njemu ljudi?

KOLJA: Sve Rus do Rusa, bačuška do bačuške.

BRZI: U školi pričaju kako mogu njih dvojica sami podići autobus i baciti ga s      mosta! I još kažu kako su nekog čovjeka istresli iz pantalona skupa sa           cipelama i bacili u rijeku. I još kažu da su...

JANJA: Dobro je, sine Dragane, nemojte više plašiti sirotog gospodina Klonju,     vidite da i ne zna gdje se nalazi.

KLONJA: Znam ja, draga gospođo, veoma dobro gdje se nalazim, ali ...(sjeda       zabrinut)... ne znam šta sada da radim?

JANJA: Pa, kako ne znaš? Lijepo odeš i vratiš mu taj prsten.

KLONJA: Jeste pa da me njegovi ljudi... iz pantalona...

KOLJA: To će ti uraditi ako ga ne vratiš.

KLONJA: Misliš da bih ga stvarno trebao vratiti?

KOLJA: Vidi, imaš dvije opcije: vratiti prsten gospodinu Golo...muzovu ili ne      vratiti i lijepo sačekati policiju koju će moj stari svakako angažovati. Nas        naš tata jako voli i reskirao bi i vlastiti život samo da nas spasi.

BRZI: Jeste, u stanju je.

JANJA: A možda ti taj gospodin Rus dâ i nagradu. Rusi su jako galantni i   dobroćudni ljudi.

KLONJA (rezignirano): Jesu, čuo sam maločas.

KOLJA: Požuri, nemaš puno vremena. Ako su saznali da je kod tebe prsten trag    će ih brzo dovesti ovamo, a onda nema „Evo ja našao!“

JANJA: A možda je već i policija na putu ovamo.

BRZI: Stanite! ...(osluškuje)... Čini mi se da čujem sirene.

KOLJA: Ti–ru ri–ru... Ti–ru ri–ru... Ti–ru ri–ru...

KLONJA: Lako se tebi zezati.

KOLJA: 'Ajde, čovječe, šta si se utronjo?

KLONJA: Šta da kažem,, odakle mi?

KOLJA: A odakle ti? Od pokojne babe?

KLONJA: Ma, nije, kakva baba i ne pamtim je... Našao sam ga tu u parku iza       ove zgrade... (sjeti se, pa se okrene Brzom)... Ej, a šta misliš da im ti   odneseš prsten. Fino kažeš da si se igrao iza kuće u parku i da si našao    prsten pa da su ti tvoji rekli da je od tog Rusa, a? Magradu ćemo, naravno       podijeliti.

BRZI: Može, daj prsten.

JANJA i  KOLJA (uglas): Ne može!

JANJA: Dragane, ne ideš nigdje.

KOLJA: 'Ajde muškarčino, kada je bilo prijetiti djeci i ženama onda si jak i važan, a sada kada treba stati na crtu jačem od sebe, sada se bojiš!

KLONJA  (otpuhne i ustane odlučno): Dobro idem, pa šta bude. Koji je sprat?

JANJA: Dva sprata ispod nas, piše na vratima.

KLONJA: GOLOGUZOV?

KOLJA (nasmije se): Daaa!

JANJA: Ma nije, sine, Golomuzov. Jurij Golomuzov.

KLONJA (u nedoumici da li da se izvini ili samo da se pozdrav, kratko mahnu rukom i ode): Dobro.

5. Pojava

Pređašnji bez KLONJE

JANJA (otpuhne): Uf, djeco šta je ovo danas? U kakvom mi to vremenu     živimo?

BRZI: U turbo vremenu, kevo.

KOLJA: Taj kad lupi i ribe pjevaju!

BRZI: Pa zar nije tako: Turbo fast, turbo folk, turbo rok, turbo Ceca, turbo ovo,     turbo ono.

JANJA: Djeco, došla su nam neka jako ružna vremena.

KOLJA: Anarhija.

JANJA: Da, anarhija. Morate biti jako oprezni. Uvukla se neka pogan u duše, da   to više nije normalno. Pazite sa kim razgovarate i naročito sa kim šta dogovarate.

KOLJA: Ja stvarno pazim. Vodim računa, jer, kako u jednoj pesmi reče Milica      Vučković mlada i perspektivna pjesnikinja iz Niša: “Da mi ova koža         dobro stoji.”

BRZI: Što gledaš u mene? Nisam ja napravio dogovor sa Klonjom nego me je       on na to natjerao.

KOLJA: Mora da si mu ti dao nekog povoda za to?

BRZI: Nisam, Kolja, tebe mi.

KOLJA: Jok, nisi. Što nije natjerao Laleta i Struju.

BRZI: Pa oni se kreću uvijek u velikom društvu pa ih je teško izdvojiti.

KOLJA: A ti jadan uvijek sam k'o u majke Mujo?

BRZI: Pa dobro, nisam uvijek sam, ali sam idem kući. Ne mogu sa njima sve        glupson do glupsona.

KOLJA: Rodila majka Ajnštajna.

BRZI: Nisam Ajnšatajn ali u školi toliko ogladnim da jedva čekam da dođem do    frižidera, a oni razvuku priču k'o Panta pitu.

JANJA (čuju se policijske sirene): Stanite, djeco ...(osluškuje, pa sa dozom           straha)... Policija?!

KOLJA: Napokon. Bravo ćale!

BRZI (radoznalo i bez straha): Hoće li i mene da odvedu? Da li će mi staviti        lisice na ruke?

KOLJA: Daaaa. Staviće ti i kapuljaču na glavu i luđačku košulju, budalo jedna.

BRZI: Ti si budala. Zavidna budala.

KOLJA: A na čemu bih ja tebi zavidila, na mafijašu?

BRZI: Vidio sam kako si ga zaljubljeno gledala.

KOLJA: Ja njega gledala?! ...(pokazuje kako će staviti prst u usta da povrati)...    Bljak.

JANJA: Prestanite djeco. Dragane, zaključaj vrata.

KOLJA: Mama, šta ti je? Čega se bojiš? Pa nećemo se, valjda, mi kriti od    policije?

JANJA: Bojim se da onaj Klonja ne uleti ovde i uzme vas za taoce. Idi, sine,         zaključaj. ...(Brzi krene i tog momenta se čuje da neko ulazi, oni se u      strahu skupiše jeddno uz drugo)... Joj, evo ga.

6. Pojava

MRGUD i pređašnji

MRGUD (ulijeće panično sa željom da ih smiri): Ne bojte se. Sve je u redu.         Uzeo sam slobodan dan zbog ovog slučaja. Sve će biti dobro. Dragane,     sine, ne teba više da se plašiš tog Klonje, sada će on iza rešetaka, ušli su          mu u kraj. Ne paničite, samo ne paničite.

KOLJA: Ali, tata, ti paničiš. mi smo u redu.

MRGUD: Ja?! Zar paničim? Hm... može biti... (Janja mu sipa rakijicu koju on    brzo popi i gurne čašu za još, a sve to dešava dok govori)... Kada sam      drugaru u policiji rekao za problem sa tim Klonjom, on mi veli: „Mrgude,          jarane, nemoj da se brineš, upravo sada krećemo u akciju da pokupimo        sve sumnjivce u gradu a tu je i taj tvoj Klonja. Odsvirali su oni svoje. Idi           kući i budi sa svojima da se ne isprepadaju. Reci im o čemu se radi i ne       izlazite iz kuće dok mi ne odemo.“

BRZI (radosno juri ka prozoru): Racija?! Kao na filmu. Moram to da vidim.

JANJA: Ne idi na prozor. Sjedi ovde.

BRZI: Ali mama...

KOLJA: Mladiću, puno gledaš krimi filmova. ...(Čuje se jurnjava na stubišto i     mnogo nerazgovijetnih glasova)... Počelo je. Jesi li, tata, zaključao vrata?

MRGUD: Nisam siguran. Provjeriću. ...(Kada krene ka vratima začuje se iz          hodnika jaka i brza pucnjava; svi se posakrivaju iza namještaja a Mrgud       se saplete pa preko fotelje sruši se na pod uz uzvik)... Jao, majko moja!

JANJA (ubrzo pucnjava prestane, čuje se mnogo glasova i koraci koji odlaze;     ona je dopuzala do muža, zabrinuto ): Da li si ranjen?

MRGUD: Ne znam.

JANJA (Brzi odjuri do prozora, Kolja diže fotelju, sklanja flašu i sl., a Janja       pita zabrinuto): Boli li te gdje?

MRGUD: Malo koljeno i lakat.

JANJA (malo se pridigne): Da vidim.

KOLJA: Ma to ti je, ćale, od pada preko fotelje. Ajde, matorci, dižite se sa tog       poda. Opasnost je prošla. Vojna vježba je gotova

BRZI (ushićeno prolazeći pored Kolje): Joj, kao na filmu. Još ih dovode i trpaju   u maricu. Idem da vidim iz bliza. /izjuri/

KOLJA: Odoh i ja, a vas dvoje sada lijepo u tišini vidajte rane jedno drugom,       junačine moje. Palim. /ode/

MRGUD (jauče dok mu ona pomaže da ustane): Jaoj... polako... Uf, ovo je bilo   za dlaku. Da nismo tako brzo reagovali, mogli smo izginuti. Svi.

JANJA: Ima Boga, ima. Čuva Bog Mrguda svog.

MRGUD: Hehehe... pitali jednom Vudi Alena da li je sujevjeran a on im kaže:     „Nisam, to donosi nesreću.“

JANJA (vraća flašu na sto sa dvije čaše, sipa): ‘Ajde, dušo, da mi popijemo po   jednu za svaki slučaj. Valja se u ovakvim situacijama.

MRGUD: Valja se, dušo, valja... (poljubi je i kucnu se)... A kako si samo hrabro   dopuzala do mene u sred gromoglasne pucvnjave, da mi se nađeš, da mi      ako treba, i previješ rane junačke.

JANJA: Pa moram, dušo, ti si moja najdraža sestrica.

On je pokušava poljubiti, ona se malo otima a zatim prihvata poljubac dok iz pozadine lagano i sve glasnije dolaze zvuci pjesme “Noći u bijelom satenu!”.

Z a v j e s a